“Istina o besu je da on prestaje samo kad se zaista čuje i razume, bez rezerve.” ‘ Carl Rogers
Sva se deca, kao i svi ljudi, naljute.
Ljutnja je reakcija tela, „poziv na borbu“ za koji mislimo da će nas sačuvati kada se osetimo ugroženima. Kada neko “pređe” naše granice, naljutimo se.
Ali ljudi se ne ljute samo zbog dešavanja u spoljašnjem svetu. Kada se danas nešto dogodi što nas podseća na uznemirenost iz prošlosti, ljutimo se da sami sebe zaštitimo – čak i ako današnja pretnja baš i nije pretnja.
Zato ponašanje našeg trogodišnjaka pokreće naš bes.
Takođe se ljutimo da bi održali svoju ravnotežu. A onda kada nas sopstveni strah, povreda, razočaranje, bol ili tuga previše uznemire skloni smo kajanju. Ljutnja nas ne oslobađa od osećaja povređenosti, ali nam pomaže da se osećamo manje nemoćnima i trenutno prigušuje bol. Ovo objašnjava zašto je gnev deo procesa tugovanja.
Dakle ljudi reaguju na bilo koju moguću pretnju napadima.
To važi i za decu, naravno. Deca ne mogu da objasne svoje probleme, tako da i malo razočaranje može izgledati kao kraj sveta. Što je još gore, zbog toga što nemaju u potpunosti razvijeni čeoni korteks koji bi im pomogao da regulišu svoje ponašanje, deca imaju još veću sklonost “pucanja” kada su ljuta. (Zar se ne čini ludim što očekujemo da konstruktivno izađu na kraj s gnevom kada to mi odrasli često ne učinimo?)
Ponekad napad ima smisla kada smo ljuti, ali samo kada stvarno postoji pretnja. To je retko. Većinu puta kada se deca naljute, žele da napadnu svog malog brata (koji im je prekinuo dragoceni trenutak), roditelje (koji su ih “nepravedno” disciplinovali), učitelja (koji ih je osramotio) ili nasilnika na igralištu (koji ih je uplašio) .
Na svu sreću, kako se dečiji mozak razvija, oni dobijaju sposobnost da konstruktivno upravljaju svojim gnevom – ako žive u kući u kojoj se ljutnjom upravlja na zdrav način.
Dragana Tošić
Trener za razvoj EI
Akademija znanja Learning Ville
